Pedro Salinas

Cujes li - Pedro Salinas

Čuješ li kako traže stvarnost,
rasčupane, divlje,
one, sene, što ih nas dvoje stvaramo
u ovom neizmernom krevetu udaljenosti?
Već umorne od beskraja, od vremena
bez mere, u anonimnosti,
ranjene golemom čežnjom materije,
hoće imena, granice, dane.
Više ne mogu
živeti tako: na rubu
gdje umiru sene, a to je ništavilo.
Pritrči, podji sa mnom.
Pruži ruke, pruži im svoje telo.
Potražit ćemo za njih
boju, datum, grudi, sunce.
Neka otpočinu u tebi, budi njihova put.
Smirit će se njihova velika, nemirna pomama,
dok ih grčevito stišćemo
medju našim telima,
gdje će naći hranu i spokoj.
Konačno će usnuti u našem snu
zagrljenom, zagrljene. I tako,
kad se odelimo, kad se budemo hranili
samo senama, izdaleka,
one,
konačno će imati sećanja, i prošlost
od mesa i kosti,
vreme njihova života u nama.
I njihov tjeskobni san
sena ponovno će značiti povratak
u ovu telesnost, smrtnu i ružičastu,
gdje ljubav stvara svoju beskonačnost.