Jovan Dučić

Jovan Dučić (Trebinje, 15. srpnja 1871. - Gary, 7. travnja 1943.), srpski pjesnik i diplomat

Jedan je od najvećih majstora forme u srpskoj poeziji. U rodnom mjestu Trebinju, završava osnovnu školu a nižu gimnaziju u Mostaru. Godine 1892. je diplomirao na učiteljskoj školi u Somboru. Predavao je u nekoliko mjesta u Bosni i Hercegovini. Godine 1896. pokreće književni časopis "Zora" u Mostaru, gdje je 1901. objavio prvu, još početničku zbirku pjesama.
U međuvremenu nastavlja školovanje u Ženevi i Parizu, gdje je 1906. završio pravni fakultet. Nakon povratka u rodnu zemlju ulazi u diplomatsku službu; bio je na različitim visokim dužnostima u veleposlanstvima u Sofiji, Rimu, Ateni, Madridu, Ženevi, Kairu, pa ponovo u Rimu i Madridu do početka Drugog svjetskog rata, kada bježi u SAD, gdje i umire.

Himera

Nevidljivom suncu pružam žudne ruke,
I otvaram srce nekom koga nije;
Duša mi je puna mračne harmonije,
Kojoj nikad nisam saslušao zvuke.

Prostore sam prazne naselio sobom,
I rasuo sebe, ko orion sjajan,
U neki svet srcâ i dušâ, beskrajan;
I živim nad strahom i lebdim nad dobom.

Od istine sam strašniji i veći:
Niti me što vreća i niti što boli.
Moja žudna duša neizmerno voli;
I svaki moj korak, to je korak sreći.

Počnem jutrom onde gde večerom zasta,
Uvek držeć čvrsto kraje zlatne niti;
I moj dan bezmeran ushićeno sviti,
S pesmom jata bolno raspevanih lasta.

I dok nosim želju otrovanu svoju,
Kao ples zlih vila život šumi, vrvi;
I sve ima ritam moje žedne krvi,
I sve mojih snova ima strašnu boju.

I tako, pun tamne nevićene vere,
Idem kobnom stazom što je uvek ista -
Ko zlokobno sunce, dok u meni blista
Nasmejano lice večite Himere.

Srce

Moje tamno srce, to je deo svega -
Sa zvezdama trepti, huji s vetrovima;
I onda kad stoji bezglasno međ svima,
Jedan gromki eho ćuti u dnu njega.

Na obali morskoj moje srce ima
Žamor nekog vala što večito pline;
Što čuva sveg mora zvuke i gorčine,
I svu huku davno nestanulih plima.

U zalazak zvezda iznad tamnog huma,
Kroz san poju ptice u dubokoj seni;
A bezbroj se gnezda odzivlju u meni,
I tragični odjek zamrknulih šuma...

I to zvučno srce kada jednom zaspe,
Svoj bol otkucavši silnim ritmom svega,
Neće biti strašnog prestanka za njega:
U zvuk i u svetlost sve će da se raspe.

Uvek zaljubljeno u večnost, dok bruje
Njime sjajne sfere, strasno i daleko...
I kad očarano kucne srce neko,
To je moje srce što se opet čuje.

Žena

Ja snevam o ženi, većoj no sve žene,
Čija će lepota biti tajna svima,
Što je kao božji dah u prostorima,
Koji ne dotače nikog osim mene

Njen čar da je moje veliko otkriće;
Da mirno prisustvo te čudesne žene
Ne razume više niko osim mene,
' Osim moje večno očarano biće.

I pred čijom gordom lepotom od sviju
Samo ja otvorih oči očarane,
I srce ko crni cvet iz gluhe strane,
Nevidljive kapi dok na njega liju.

I njena lepota, tako nedogledna,
Neobeščašćena hvalama glupakâ,
Da obiće tiho, kao snoplje zraka,
Sve tamne puteve duše, samo jedne.

I ja ključar čudne lepote, da s tajnom
Srećom vidim jasno da je ova žena
Od istoga svetlog tkiva načinjena
Od koga i bolni moj san o beskrajnom.

Pored vode

Jovan Ducic






Put mesecev srebrn niz more se vidi,
Lezi beskonacan vrh zaspalih vala.
Mir. Zadnji je talas dosao do hridi,
Zapljusno setno i umro kraj zala.

Noc mirise tuzno cempresovom smolom.
Nebo pepeljasto. I kopno i voda
Ko da nocas disu nekim cudnom bolom,
Tiha tuga veje sa dalekog svoda...

Sto srca nocas kucaju u meni,
I celo mi bice budi se i dize
Casom nekoj zvezdi, a cas kakvoj zeni.

Sve kipi u meni, ko plima kad stize:
Kao sad da postah| Dokle zvezde brode
Jedne bezimene noci, pored vode.

Podne

Jovan Ducic






Nad ostrvom punim cempresa i bora,
Mlado, krupno sunce przi, puno plama;
I trepti nad sumom i nad obalama
Slan i modar miris proletnjega mora.

Ljubicaste gore, granitne, do svoda,
Zrcale se u dnu; mirno i bez pene,
Povrsina susti i celiva stene;
Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.

Prah suncani trepti nad ispranim peskom,
I srebrni galeb ponekad se vidi,
Svetluca nad vodom. I mirisu hridi
Mirisom od riba i modrijem vreskom.

Sve je tako tiho. I u mojoj dusi
Produzeno vidim ovo mirno more:
Sume oleandra, ljubicaste gore,
I bled obzor sto se proteze i pusi.

Nemo stoje u njoj srebrnaste, rodne
Obale i vrti; i svetli i pali
Mlado, krupno sunce; i ne suste vali,-
Galeb jos svetluca. Mir. Svuda je podne.

Sjenka

Ide sen moja pored mene,
Ognjena sablast i dzin modar,
Predamnom kao vodj bez smene,
Kao zbir za mnom, nem i bodar.

Pred sumom presta da me prati,
Za sumom vec me opet ceka;
Pred prag ce crkve zbunjen stati -
Taj prediskonski strah coveka.

Taj sjaj sto mrkne i sto sjaje,
Taj govor tela recju tamnom!
Dokle ce ici i sta traje -
Ta gorka igra sunca sa mnom?

Sve ce pod knebom dalje sjati,
A sen i covek, dva blizanca,
Na raskrscu ce nekom stati
Da oba zbace teret lanca...

No trazice se, dok dan sija,
Dve sudbe vecno sjedinjene:
Senka od zemlje bezmernija,
I covek laksi i od sene.

Zavet

Reče mi moj Tvorac u veliko jutro:
Čoveče, digni se i javi u ploti.
I u svoj taštoj i pustoj nagoti,
Idi kobnom stazom koju budeš utro.

Bićeš silnik svemu kad i žrtva svačem;
Živeće u tebi isti čas - znaj čuda -
Prorok, lakrdijaš, kralj i njegov luda,
Rob s lancem o vratu, i osvetnik s mačem.

No bićeš neveran i bolu i sreći;
Sumnja će ti dojku otrovanu dati;
I bez tople vere ti ćeš mene zvati,
I bez prave sumnje mene se odreći.

Svagda, kao krila, te sumnje beskrajne
Nad svačim će tebe da drže visoko,
Dokle ne zatvoriš bolno svoje oko
Na međi večite istine i tajne.

Tako, kao odjek u samotnu goru,
Vratiće se putem koji meni vodi,
Tvoj duh, sav okupan u večnoj slobodi -
Kao crna ptica u sunčanom moru.

Pesma

Nikad ne znam kud će nova pesma hteti,
Novoj sreći ili bolu stare rane;
Da kao molitva u nebo poleti,
Ili kao kaplja otrova da kane.

Samo čujem poklič u dnu duha svoga,
Kao vest proročku, kroz noć, s brega pusta;
I ja čujem blage reči večitoga
Kako mi prolaze kroz srce i usta.

Tad sve kanda znadem pojmiti i reći,
I pogađam tajnu skrivenu od sviju:
Da pretvorim u stih bol od svega veći,
I jad u molitvu i u harmoniju.

I ljubav što čezne, i jed što se gnuša,
Sve je samo pesma; dok mre u dubini
Sva u čudnu svetlost obučena duša -
Kao zvezda što se raspada u tmini.

I dok se u miru tka večito tkivo,
Huji glas stvaranja i ritam rasula,
I dok u te sate još strasno i živo
Sve saznaju moja opijena čula -

Ja znam da nestajem u šumu što bludi,
Sa svakim korakom kojim noga kroči:
Stran za pravu sreću i pravi bol ljudi -
Upirući k nebu začuđene oči.