Početna stranicaCalendarFAQPretraľnikČlanstvoKorisničke grupeRegistracijaLogin
travanj 2018
ponutosričetpetsubned
      1
2345678
9101112131415
16171819202122
23242526272829
30      
CalendarCalendar
Similar topics
    Latest topics
    » O Tvorcu, andjelima i nebu
    sri srp 19, 2017 11:56 pm by Teodora

    » Pitanja ...
    pon sij 28, 2013 1:51 am by Darling

    » PiPi - poezija
    sub oľu 31, 2012 1:09 am by PiPi

    » Teodora i PiPi
    uto sij 31, 2012 2:27 am by PiPi

    » PiPi i William Shakespeare
    pon sij 23, 2012 4:25 pm by PiPi

    » Obavjesti...
    pet lis 21, 2011 12:11 am by PiPi

    » Rimarij....verzija za testiranje
    čet lis 13, 2011 10:25 pm by PiPi

    » Pitanja,odgovori, komentari...
    sub ruj 10, 2011 9:56 pm by PiPi

    » Zal Kopp, moja poezija
    pet srp 29, 2011 8:51 pm by PiPi

    » Herman Hese
    sub lip 04, 2011 3:01 pm by Teodora

    Online
    Ukupno je: 1 korisnik/ca online; 0 registriranih, 0 skrivenih i 1 gost.

    /

    Najviše korisnika/ca istovremeno online bilo je: 10, dana sri kol 23, 2017 7:59 am.
    FlagConter

    Share | 
     

      Miroslav Antić

    Go down 
    Autor/icaPoruka
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Miroslav Antić   sri stu 17, 2010 9:09 pm

    Miroslav "Mika" Antić (Mokrin, 14. ožujka 1932. - Novi Sad, 24. lipnja 1986), srpski pjesnik, novinar, boksač, redatelj i dječji pisac.

    Rodno mu je mjesto Mokrin, selo u sjevernom Banatu (Vojvodina, Srbija). Napisao je Ispričano za proleće, Roždestvo tvoje, Plavo nebo, Nasmejani svet i Koncert za 1001 (pesme). Za djecu je napisao Plavi čuperak, Prva ljubav i Garavi sokak.

    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   sri stu 17, 2010 9:12 pm

    "Mi smo se suvise sretali..."


    Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
    Mada smo razlicitim putevima koracali
    Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
    I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

    Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
    I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
    Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
    Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

    U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
    I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
    A putevi se duzili i raskrsca su zudela
    Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

    U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
    Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
    I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
    Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

    Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
    Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
    Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
    I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

    Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
    I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
    Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
    I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   sri stu 17, 2010 9:31 pm

    "ako vam mnogo puta kazem da vas volim..."


    ako vam mnogo puta kazem da vas volim,
    jeli to vise ljubavi, ili je ista, jedna jedina?

    ako svakoga jutra ponovo oktrijete da ste zivi,
    je li to vise zivota, ili je ovaj, jedan jedini?

    moze li da se rodi pet miliona necega,
    a da pre toga ne umre isto toliko istovetnog?

    tu umetnost pretakanja iz jedne vrste necega
    u drugu vrstu necega zovemo nase sad i ovde.

    zar vam je vaznije da prezivite ma i nekako,
    nego da dokucite sta je zivot?

    dozivljaj ovog sveta kod vas je, na zalost, samo
    dozivljaj vase vrste sveta
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   čet stu 18, 2010 6:38 pm

    "Ako bilo kad osetis..."


    Ako bilo kad osetis da mrtve stvari koje drzis
    odjednom menjaju boju i pocinju da disu,
    moras ih sam zavrsiti; niko ne moze da te zameni.

    Jer, niko izvan tebe nema tu britku preciznost
    sto izdvaja iz prolaznog oklop od zelenog vetra,
    u kojem neotporno i pihtijasto podrhtava
    meko i vlazno klatno tvoje uobrazilje.

    Svako moze da postavi tvoj osecajni skelet
    i oko njega ovije tvoje najdivnije namere
    i utisne u koru nemire tvoga uma ľ kao bore.

    Ali, to je jos uvek tebi dalek i neprirodan
    nacin kroŠenja vecnosti.

    Niko na svetu nije ti,
    i zato niko ne moze ni zavrsiti tvoje delo.

    Nikog nemoj da pitas sta znaci neko delo.
    Otkud on zna, kad nije: delo?

    Uzmi u ruke materijal i na sebi to proveri.

    Nikog nemoj da pitas sta znaci neka izlozba.
    Izlozba nije ono sto ti je pokazano.

    Ti se pokazujes njoj.
    Duznost je izlozbe da te vidi.

    Stani pred delo i zahtevaj
    da ti objasni sta ti znacis.

    Ako vec odlucis da gledas,
    svaki put istu stvar vidi sasvim drukcije.
    Ista je linija drugi put ľ nova linija."

    Ne veruj onima koji ti uporno tvrde
    da imas samo jedno culo vida.

    Koliko tvojih ociju nikada nije progledalo?
    Koliko tvojih ociju, dok obuhvata ovo,
    vidi i nesto ono, cega uopste nisi svestan?

    Koliko tvojih ociju nikada nece saznati
    da su bile i ľ oci?

    Ako se usudis da stvaras, moras imati dokaza
    da istu stvar jos jednom dotices prvi put.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   čet stu 18, 2010 6:41 pm

    Mit o ptici


    PRVI DEO

    I
    Ko u ramenima oseća zemljinu težu
    kao prikriveni bol,
    pripada potomstvu onih što su u drevna vremena
    znali za veštinu lebdenja:
    onoj potpuno drukčijoj vrsti naših predaka,
    ne ovih što nas dosežu krvlju iznutra,
    već nekih prozračnih što nas dotiču samo spolja
    usnama zlatnim kao večnost.
    To je taj rodoslov od kojeg smo nasledili
    neizlečivo mučenje da mislimo.
    I u amanet dobili zenicu što ne sabira
    i ne odašilje utiske,
    nego je čulo sa iskustvima jednog sutra.
    Jedno je: gledati vidom, a drugo: videti vid.

    II
    Teško je danas i opisati te naše čudnovate pretke
    obrasle vetrom i svetlošću.
    Jedino nas još zagrljaji pomalo podsećaju
    na njihov način letenja.
    Ili to, kad neočekivano otkrijemo u sebi
    mogućnost da stvaramo takve oblike
    iz kojih - kad se primakne uho i oslušne -
    dopire lepet krila.
    Ako se i znalo za postolja u njihova doba,
    to nisu bila uporišta i temelji, već katapulti.
    U prevelikoj strasti da prevaziđu sve što tone
    ispisivali su pesme u prostoru pomoću takvih dimenzija
    koje nas dovode na samu ivicu panike.
    Već tada bili su: sutra. Već tada bili su: mi.

    III
    U znak sećanja na te predivne, jake ljude,
    pokušao sam jednog sumraka dole na obali reke
    da i sam uobličim nešto potpuno neograničeno.
    Da smislim takvu vrstu strogosti i čistote
    koja bi od fantastičnog stvorila uverljiv gest.
    Pokušao sam da naučim svoje delo da misli.
    Da ima belu radoznalost.
    Usudio sam se da nađem odgonetku
    da li smo oblikovanjem nečega oduzeti od sebe
    ili smo sebi vraćeni.

    IV
    Ali pre same odluke da priđem samom činu stvaranja
    valjalo je da utvrdim da li postoji, ili ne,
    suprotno klube svesti.
    Bio sam dužan da ispitam da li rođenje nije
    ili rođenje jeste
    obična senzacija premotavanja živog.
    Morao sam da oljuštim prethodnu opnu sebe.
    Trebalo je da odložim sva druga već izučena učenja
    i budem spreman da razjasnim da li je stvarno početak
    baš tako - na početku.

    V
    Bio sam na putu da otkrijem
    poslednju slobodu bezazlenosti:
    razmak između pripadanja i pripadanja,
    između izdvajanja-od i izdvajanja-u.
    Kad jednom dospem do toga, rekoh sebi,
    da više ne činim nasilja,
    jer nemam razloga da primoravam stvari
    na nešto drugo no što oduvek jesu,
    prevazići cu pravljenje i razumeti stvaranje.
    Prevazići ću umetnost. Imaću živi dokaz
    gde je početak i kraj kugle.

    VI
    Zatim sam oprao tabane, čelo i oči u reci.
    Moja večernja molitva bila je sva od sumnje.
    Zar izučavanje stvaranja nije uporno raspitivanje
    o svetovima što i ne znaju za protoplazmu,
    a ipak žive i ipak su od nečega?
    Možda su tu negde, pored, a mi ih nismo svesni,
    jer iz njih dopire nešto što nazivamo: prazno?
    Možda smo mi njima: ništa.
    Možda smo mi njima: prazno?
    Koliko puta su prošli kroz nas,
    a i ne znamo njihovu nameru?
    Koliko puta smo prošli kroz njih,
    a i ne znaju našu nameru?
    Da li je oblik oblik, ili je nešto drugo oblik?

    VII
    Poklonio mi se vatar. Poklonila se tišina.
    I sumrak se poklonio. Ovo su njihove reči:
    Kako da nađete granice i pročitate krajeve,
    ako ih uporno tražite na mestu gde ih nema?
    Svako je dno - svemir nečemu ispod njega.
    Svako je nebo - plićak nečemu iznad njega.
    Kako dodirnuti kraj, kad je to samo zglob?
    U provinciji barskog bilja
    i trska je primer za ogromno.
    Kome je oko - okean, i kitovi su mu - trunje.
    Ko hoće da opipa rubove neka ne isteže ruke.
    Treba presaviti um.
    Možda vi i znate da letite,
    ali još niste probali na sve moguće načine.

    VIII
    Poklonio sam se vetru. Poklonio se tišini.
    Mislim da sam razumeo.
    Čitava stvar je, znači, u vatrometu hitrine
    kojom se emituje i prima um u povratku.
    Zato se kaže da dosezanje nije ništa drugo
    do - prepoznavanje sopstvene poruke.
    Zato se kaže da je prostor: iskustvo
    kojim nas je dodirnuo sopstveni dodir
    kad nam se vratio iz budućnosti.
    Možda me je to sunce pozlatilo na zalasku:
    bio sam čudno smiren, sa riđim oreolom kose.
    Bio sam spreman za stvaranje.

    IX
    Celog života opsedala me je želja
    da stvorim sebi živu pticu.
    Pticu koja je samo jednom.
    Možda je trebalo da to pokušam ranije.
    Bio sam dete i, vrlo nepogrešivo,
    dospevao sam do svega u šta umem da poverujem.
    Oblikujući bezobličja, uzimao sam šaku ničega.
    I ništa nisam dodavao. I ništa nisam oduzimao.
    A imao sam uvek na dlanu nešto novo.
    Kakva magičnost materijala!
    Kakva čudesna linija!
    Kakva raskoš boja i površina, senki i svetlosti!
    Celog života opsedala me je želja
    da stvorim pticu drukčiju od svih ostalih.

    X
    Napuštajući detinjstvo, sve više sam se hvatao
    za sadržine koje se mogu zarobiti
    i sačuvati kao dokaz.
    Nekad mi je bilo važno da sebi pokažem sebe.
    Docnije mi je sve to postalo nedovoljno.
    Pred kraj dečačkog doba već sam umeo da se ponašam
    namerno, kao izložba.
    Nekad su me privlačile samo tajansvene nauke.
    Sada sam stojao opčinjen pred čarolijom običnog.
    Kako nisam imao ničeg sem peska,
    ja sam ga pokvasio u vodi i umesio pticu,
    jer odjednom sam švatio da umem takve stvari.
    Zinuo sam, isukao sam mač iz svoje kičme:
    udahnuo sam mojoj ptici čelično sečivo umesto krila.

    XI
    Sve sam to činio nečujno, sporo i neprimetno.
    Malo sam nakrivio glavu, zatim sklopio oči:
    razmišljao sam o pesku što se talasa i prosipa,
    a ipak ima svoj mir, i povezanost, i sigurnost,
    jer niko ga nije uhvatio da žuri.
    Naiđu nepogode.
    I on ih utiša svojom težinom.
    Prolaze stoleća.
    I on ih nadživi i zatrpa.
    Niču i sahnu civilizacije.
    I on im poravna tragove.
    Šta posle vredi najveća bina vekova,
    ako okolo nema gledališta?
    Smrt nije završetak predstave,
    već nedostatak publike.

    XII
    Eto zašto se neke stvari umeju polako, kao pesak,
    dok se prislanja uho na gluvi prostor oko sebe
    i osluškuje zvuk koji nas čini drukčijima od ostalih.
    Samo onaj, ko nije uhvaćen da žuri,
    može se uzvisiti nad početkom i krajem,
    i biti vladar jednog predela,
    istraživač lepote ili ružnoće stvari oko sebe
    i vojskovođa sna.
    Ko žuri - zakasniće. Široko začuđenih zenica
    ostaće zauvek pobeđen. Zauvek samo podanik.

    XIII
    Budi oprezan, rekoh sebi. Budi isuviše oprezan.
    Valjanost pomnog motrenja na takve oblike zbivanja
    koji se izluče jednom, pa bezbroj puta umnože,
    zove se: mogućnost mogućeg.
    Tako ti dokažu sve, a zataškaju objašnjenje
    kako nastaje ličnost.
    U mnoštvu istih klikera dete će svaki razlikovati.
    Ne zna da kaže po čemu. Ne zna to ni da nazove.
    Dete ne zna vajarstvo, ali prepoznaje oblike,
    jer im pripada.
    Budi oprezan da se ne svrstaš u ono
    što ne zaslužuje čak ni da bude opovrgnuto.

    XIV
    Iz daleka, zvezde se čuju kao vasiona.
    Iz daleka, ptice se čuju kao jato.
    Iz daleka, ljudi se čuju kao čovečanstvo.
    Nije dovoljno samo čuti.
    Treba se setiti ušima.
    Treba imati smisla za beskonačnost blizine.
    Ko nema takvo uho - nema sluha.
    Ko nema sluha - nisam siguran da je živeo.

    XV
    I rekao sam sebi još i ovo:
    naučio si napamet kako se događaju razlike
    između tkiva leoparda i tkiva ananasa,
    i šta je ono zbog čega belutak nije pahuljica
    niti ameba - medved.
    Odbaci sva druga učenja i odluči da dokučiš
    zašto je ličnost - ličnost.
    U prevelikoj zabludi da stalno otkrivaš tajne,
    promaklo ti je da odgonetneš javnost oko sebe.
    Naučio si napamet samo otkrića mudrih,
    umesto da si učio šta to mudri prikrivaju.
    Sad, rekoh sebi, budi oprezan.
    Ne odgonetaj tajnu, nego čin odgonetanja.

    XVI
    Dan, isuviše pognut, zalazio je za brda
    natovaren obiljem ljubičastog i sivog.
    Kakvo neverovatno slepilo, razmišljao sam
    posmatrajući odlazak boja.
    Nešto mi je govorilo da sam uspeo
    da obuhvatim dlanovima prostor prema spolja.
    Ne znam kako drukčije da nazovem taj zagrljaj
    što se prostire iz unutrašnjosti u svim pravcima.
    Nešto mi je govorilo da dodirujem rubove obrisa
    i da polako počinjem da razumem vajarstvo.

    XVII
    Postoje stvaraoci koji gospodare snovima.
    Ne znam kako to čine, ali zaista sanjaju
    to što su sebi odredili.
    Meni nedostaje stanje razumne umetnosti.
    Ja nikada unapred ne znam šta ću uistinu usniti.
    I uvek kad zaklopim oči - tonem u nered i haos.
    U unutrašnjost sna.
    Tako i ovog puta: potpuno nepripremljen,
    odjednom sam se sreo sa početkom života,
    na početku svog velikog i najčudesnijeg sna.
    To je strašna samoća.
    Jedino mesto gde dostojanstvo potpuno prestaje.
    Poznanstvo sa sopstvenim delom.
    Prvi put bio sam istinski preplašen.

    XVIII
    Postoje stvaraoci čiji se vid zadržava
    kao brid dlana karateiste, zaustavljen i ukroćen
    tačno na onoj skrami gde prebiva čarolija.
    Ja vidim ispod kože čvrstih i tamnih predmeta.
    Vidim zglobove prostora i nervni sistem vremena.
    Ne znam da vidim oblik, ako mu ne vidim bezobličje.
    Ne primećujem vidljivo bez njegovog nevidljivog.
    Svako me delo pri susretu ponovo do bezumlja zapanji.
    I ono koje sam prevazišao. I ono koje tek prevazilazim.
    Ko pristane na stvaranje, pristao je na čuđenje.

    XIX
    I mora pristati i na strah.
    Odjednom, usred čarolije, pokosila me je slutnja:
    šta sam ja tome čudu sto mi na dlanu pulsira?
    Tvorac?
    Ili tek čuvar smisla?
    Šta je to, što ćelijama tog bića kaže: dosta je?
    Jesam li ja odlučio da se dalje ne razlažu?
    Jesam li ja odlučio dokle mogu da rastu?
    Da li sam ikada primetio bar u nekom svom postupku
    nečiji krajnji cilj?
    Šta gospodari mojom mudrošću? Mojim umećem?
    I slobodom?
    Nije li moja sloboda - sloboda da budem usmeren?
    Nisu li moje delo i moj život - tuđ zadatak?

    XX
    Čija je ovo ptica?
    Šta ja to prenosim? Čiju poruku?
    Šta je to ššto mojoj ruci kaže: dosta je?
    Jesam li ja odlučio da više ništa ne dotičem
    i da je oblik završen?
    Zašto sam odjednom prestao da zgrćem pesak i vodu
    i dodajem životu još života?
    Zašto je svako moje delo tek zakasneli oblik misli?
    Čijih misli?
    Ko je to već usavršio sva moja savršenstva?

    XXI
    Odjednom mi se učinilo da me iz Mlečnog puta
    odande, gde zvezde tonu u prastaru budućnost,
    izgubljeno iza obronaka prostora i vremena
    posmatra neka iznurena svetlost: nešto okruglo crno.
    Da, neko me je gledao.
    Nešto je nečim motrilo to što činim.
    Odjednom, nisam znao šta sam:
    čim upotrebim sebe, vidim - za dah pre toga,
    već ono tamo crno mene je upotrebilo.
    Jesam li konačno bio pred licem pravca
    koji od mene beži prema - ovamo?

    XXII
    U dramaturgiji toga što u neznanju zovemo haos
    to tamo crno oko sigurno mora znati:
    šta sam bio pre mene,
    šta sam sad dok sam ja,
    i šta ću biti kad ne budem.
    Mora znati i to: otkud meni dar
    da činim žive stvari.
    Jesam li prorok? Kurir? Ili nekakav bog?
    Da li sam ja to probio izlaz u neko drugo
    mnogo prostranije unutra?

    XXIII
    Da bih opisao to nešto crno što me posmatra
    sa neporubljenih nebesa južnog avgusta,
    bilo bi potrebno mnogo reči,
    - toliko je to crno usisalo govora
    u svoje ćutanje.
    Da bih ga sagledao u celini,
    oko bih morao da izokrenem naopako,
    - toliko je to crno vezalo mnogobojnog
    u svoj čvor.
    Da bih ga obuhvatio,
    morao bih da pristanem da i ono mene obuhvati,
    - toliko je to crno bilo unutrašnja umetnost
    okrenuta ka spolja.
    Jesam li bio pred duhom neke drukčije prirode?
    Jesam li bio ovde ili sam bio još negde?
    Jesam li sada pre ili sam sada već i posle?
    Kako se postiže naše istinsko stanje:
    prisustvom ili neprisustvom?

    XXIV
    Poklonio sam se reci. I pesku sam se poklonio.
    Moja je duša, rekoh, raskoračena i razroka,
    a jedino mi čvrsto tle: neravnoteža u glavi.
    Zemlja je princip materinstva.
    Ko će, ako ne moja mati, da mi objasni
    o koji smisao da se oduprem?
    Da se ne ponašam kao potok
    koji ima užasan strah od potopa.
    Da se ne ponašam kao busen
    koji ima užasan strah da će ga zakopati u zemlju.
    Da se ne ponašam kao plamičak sveće
    koji ima užasan strah od požara.
    Mogu li od vas da naucim kako se menja ritam pameti?
    Nedostaje mi, vidim, nekakva vaša vrsta boga.

    XXV
    Kad dodirujem prstima ukus talasa,
    u komešanju vode osećam poljubac svetlosti.
    Kad dodirujem prstima ukus belutka,
    u belom srcu vulkana osećam poljubac sazvežđa.
    Kad dodirujem prstima ukus svojih usana,
    u dahu osećam poljubac neprolaznog.
    Šta je sa oblikom svetlosti kad uđe u oblik tame?
    Ima li ličnu ili bezličnu svest?
    Šta je sa prirodom svetlosti kad uđe u prirodu tame?
    Ima li ličnu ili bezličnu sadržinu?
    Kako da utvrdim šta sam:
    jednina ili množina?

    XXVI
    Naše učenje nije sistem, rekoše oni.
    Ali može postati znanost,
    ako ne bude bezglavo prihvaćeno,
    već stalno opovrgavano sa mnogo oštroumlja.
    I tada oni, koji su njim nadahnuti,
    dokazujući u odbrani nepogrešivost svoje vere,
    moraće da se uspnu do takvih domašaja
    koji se zovu i: razumevanje.
    Naše učenje nije nikakva gotova nauka.
    Jer gotove su nauke uvek na strani one nosivosti
    koja uspešnije zavarava i opsenjuje istinom.
    Dokaz nije u istini. Ona je uvek istinita.
    Dokaz je u veštini upotrebljavanja istine.

    XXVII
    Učili su me zatim kako da mislim i kazujem.
    Ne doticati oblik šljunka,
    nego oblik svojih prstiju u sadržini kamena.
    Ne udisati miris trave,
    nego miris svojih nozdrva u sadržini bilja.
    Ne osluškivati zvuk vetra,
    nego zvonjavu svoga uha u sadržini vazduha.
    Ne sagledavati sjaj mesečine,
    nego blistavost svoga oka u sadržini svetlosti.
    Ne kušati ukus kiše,
    nego ukus svog daha u sadržini vodenog.
    Premnogo reči utrošeno je da se objasni
    šta je sve potrebno ćutanju.

    XXVIII
    Mi nismo u dosluhu sa nebom, rekoše,
    i teže nam je da pronađemo pitanje nego odgovor.
    I mi se grčimo u strahu i prevelikom neznanju
    pred onim crnim gore što usisava svetlost.
    Gledajte ovaj prirodni poredak oko nas,
    to umnožavanje iskusnih nagona,
    ta krda istovetnog, taj stampedo života,
    to nelogično: logiku prirode.
    Pupoljci svih boja i oblika izleću iz svoje duše
    odmah u nepogrešivom pravcu - prema suncu.
    Svaka nova kap izvora zna da siđe ka reci
    kao da tuda prolazi ko zna po koji put.
    I mi i vi preskočili smo prvu reč.
    Sve oko nas je druga reč, kao i ptica koju držite.

    XXIX
    Kako objasniti, rekoše, to što je želatin ikre
    vičan plivanju čim se izmresti?
    Kako objasniti to, što sve, bez ikakvog čuđenja,
    ima već gotove navike?
    Svi počinju da žive tako zapanjujuće sigurno
    kao da ih je neko pre toga dugo dresirao.
    Možda je prošlost samo zanemarena sadašnjost?
    Možda je sadašnjost samo zanemarena budućnost?
    Možda je nepoznato samo zanemareno poznato?
    Idite, rekoše, i završite svoje delo.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   čet stu 18, 2010 6:42 pm

    DRUGI DEO

    XXX
    Tako je rođena moja jedina ptica.
    U neukosti i strahu.
    U sumnji i panici peska. I gorkom priznanju vode.
    Isprva nije razumela da se kroz beskraj ne izlazi.
    To nisu nikakva vrata,
    - to je potpuo drukčija vrsta švatljivog.
    I kad joj nije uspelo da prestigne brzinu,
    ni da se lukavstvom provuče ispod rubova bezgraničnog,
    najzad se, u očajanju, setila suprotnog pravca.
    Onu, onakvu stvarnost, izvrnula je na naličje.
    I čim se u sebe zagnjurila, izletela je iz sebe same.

    XXXI
    Posmatrao sam zadivljen taj čin:
    videh kako se klube njenog prostora odmotava u levak,
    sliva kroz uvrnut odušak potpuno lišen dimenzija
    i odande se istače i obrnuto namotava
    na nešto što se otvorilo
    kao živo prostranstvo susedne, ove stvarnosti.
    U svakom moru postoji drugo, suprotno more.
    U svakoj reci, reka što teče ka svom početku.
    Nema mislenih imenica.
    Nema nevidljivog - ima samo nemoćnih očiju.
    Stvarno sam ja to video njen duh kako se rađa.

    XXXII
    Pretočena u plazmu, u jedan od onih oblika
    koji se zovu vlažnim i mekim imenom: biće,
    u magnovenju je prošla kroz tačku bez veličine
    i postala je ptica:
    uspomena na perspektivu vrtloga.
    Uspomena, koja je svakim izdisajem
    sve više gubila pamćenje kroz svoje sopstveno grlo.
    Ona je disala!
    U onoj drukčijoj stvarnosti to je joj je bilo nepotrebno.
    Ona je disala!
    To znači da je počela da zaboravlja.

    XXXIII
    U redu, rekoh. Poznao sam vas, ptico.
    Sad vidim da vas nisam stvorio hotimice
    niti mi se vaš izvanredni oblik iznenada dogodio.
    Vi ste nešto od mene samog, lepa ptico,
    i vraćeni ste mi sasvim prirodno
    kao što su mi,
    kad sam rođen,
    polako vraćeni zubi,
    čvrstina pršljenova, radoznalost, ili dar govora.
    Vi ste vrhunac kretanja. Mog i vašeg.
    Zanemarivanje vremena. Mog i vašeg.
    Sažetost bezbroj gipkosti u jedan beli gest.

    XXXIV
    Držao sam je eto, eto na svom drhtavom dlanu.
    Držao sam je pažljivo, šćućurenu i mokru.
    Bila je meka i prozirna poput svetlosti kandila.
    Osetih kako vetar u mirisavom mlazu
    paperjasto treperi uz moje uši i nozdrve
    slaveći svojim pra-šapatom ovaj toržestveni dan,
    dan na koji se namotavaju prostori.
    O, zemljo, rekao sam,
    vidite šta smo stvorili vi i ja!
    Načinili smo krila što ne rastu iz tela,
    nego iz duha ove ptice.
    Načinili smo čaroliju što nikad neće ostariti.
    Načinili smo biće koje je vršnjak večnosti.

    XXXV
    Najteže mi je pala ona krhka munjevitost
    kojom je valjalo da je podsetim
    na samu svečanost letenja.
    Tu uvek postoje dva možda:
    - ili ja da joj pomognem,
    - ili da sama shvati da je u ovom stanju
    proglašena za nešto što mi se činilo najpogodnijim
    da krstim imenom: pokretljivi vrh stvaranja.
    Nije lako nahraniti prostranstvo jedne tačke.
    Što manji oblik - veća glad.

    XXXVI
    Ispraznio sam joj nebo. Pobio grabljivice.
    Dao sam joj slobodu da se poistoveti s vazduhom,
    da se pretope međusobno i prožmu jedno drugim.
    Sedite, rekao sam, tu kraj mene, uz vodu.
    Poslednja dužnost tvorca je, pre blagoslova,
    da malo poćuti sa svojim delom.
    Uz tišinu volšebno staje sve ono
    što je promaklo da se kaže.
    Nemam nameru da vas učim, ptico mog ushićenja.
    Mogu jedino da vas podsetim
    na neka načela krilatosti.
    Ostalo je u vama. Prisutno. Vi to znate.
    Mogu jedino da vas podsetim da ne znate da znate.

    XXXVII
    A ptica reče u svom dubokom ćutanju:
    nije strahota u tome što ne znam šta već znam.
    Mnogo je veći užas što ne znam šta još ne znam.
    U pepeljastim lukovima
    vetar se isparavao nad predelom,
    krunio se u krošnjama i taložio na lišću
    kao gorka prašina.
    Polako, kazao sam. Pitanje vam je preveliko
    i još se nisam usudio da razmišljam o njemu,
    a kamo li i da ga objasnim.
    Dužan sam da vam saopštim deset zaveštanja.
    Ne o letenju, nego o dostojanstvu vaših krila.
    Ostalo je vaš posao.

    XXXVIII
    Prvi amanet ptici:
    Čim ste se zadesili u jednom ovakvom unutra,
    znači da ste morali nekako ući.
    Zato se kaže: ne istraživati ovde i tamo,
    nego trenutak dodira - vrata između.
    Ne izučavati oblik. Ni obris. Nego nešto
    u pretapanju iz ćudi u ćud materije.
    Ne izučavati ton. Ni zvuk. Nego: eho.
    Ne spektar. Ne boju. Nego to
    čime se prozračno drži za sebe: ravnotežu.
    Ne tkivo pre života i tkivo posle života,
    nego sam čin prelivanja iz jedne svesti u drugu.
    Ne arhitekturu. Ni opeku. Izučavati otvore.
    Izučavati usta prostora. Dah.

    XXXIX
    Drugi amanet ptici:
    Isto odelo, gledano iz raznih pobuda,
    može da bude promašaj ili da bude čarolija.
    Ista daljina, merena raznim potrebama,
    može da bude tu negde, ili da bude čak tamo.
    Ista svetlost za nekoga je melem,
    za nekog opekotina.
    Ne menjaju se gibanja, vreme i bezgraničnost.
    Ne menjaju se reči, nego njihovo značenje.
    Kad jedna škola svrgava drugu školu,
    ona se tačno uspravlja na ruševinama stare:
    koristi isti materijal,
    samo ga drugačije razmešta.
    Ne menjaju se temelji. Ne menjaju se učenja.
    Jedino što se menja, to su - učitelji.

    XL
    Treći amanet ptici:
    Sve se može dokazati putem već proverenih učenja
    ili umovanja što se tek naziru,
    ali stvari ce ipak teci onim brzinama
    kojima putuje vaša misao.
    Primite zato s rezervom dokaze jednog nosoroga
    da je lebdenje lakše ili teže izvodljiv posao,
    makar on posvetio takvoj dirljivoj nauci
    čitav svoj preozbiljni i uvaženi život.
    Postoji nešto što se ne da naučiti.
    Ko može govoriti lišću kako se menjaju boje?
    Ko vatri da bude topla i izvoru da bude pitak?
    Gde se to zvezda školovala da sija?
    Koji nas to učitelj uputio u disanje?
    Silom se ne može biti ni krilat, ni darovit.

    XLI
    Četvrti amanet ptici:
    Občaj je da se postavi jedno i još jedno
    i razmišlja o njihovoj sličnosti ili razlici.
    Mi sebi moramo naći drukčije pravilo poredjenja.
    Mi zato uzimamo jedno
    i uporedimo ga s njim samim.
    Unutra beži napolje. Spolja uranja u dubinu.
    To nazivamo mudrošću kosmičkog gesta.
    Pre svakog polaska prvo prevalite rastojanje
    između ovde i ovde.
    Između prvog koraka i njega samog.

    XLII
    Peti amanet ptici:
    Osloboditi sebe od robovanja slobodi,
    to još uvek ne znači i raskid s tradicijom.
    Raskinuti s tradicijom,
    To još uvek ne znači: imati u rukama neko znanje.
    Imati u rukama znanje,
    to jos uvek nije i posedovanje vlastitog mišljenja.
    Imati svoje mišljenje,
    to još uvek nije i otuđenje od navika.
    Otuđenje od navika,
    to još uvek nije i objava rata.
    Objava rata još uvek nije i pobeda.
    Pobeda još uvek nije i istorija.
    Istorija - to još uvek nije i večnost.
    Večnost - to još uvek nije i sloboda.

    XLIII
    Šesti amanet ptici:
    Sa neskrivenim poštovanjem
    odnosite se prema onima
    koji ne misle kao vi.
    Samo njih smatrajte vrednima.
    Ko misli kao vi,
    oduzima vam sposobnost vijanja vetra
    i druge slične pokretljive veštine.
    Ne uzimajte ga za sagovornika
    da svojom beslovesnošću ne obezvredi
    smisao vaše pobede.
    Sa neskrivenim poštovanjem
    odnosite se prema onima
    koji su dostojni da ih prevaziđete.

    XLIV
    Sedmi amanet ptici:
    Pravi i veliki letači, ti, koji su nam uzor
    i kojima najviše verujemo,
    moraju na vreme da se povuku s neba,
    jer zablenuti u lepotu svoga umeća
    smetaju onima koji dolaze.
    Mrtvo drveće je ugalj.
    Mrtav ugalj je vetar.
    Mrtva vatra je pepeo
    iz kojeg niče korenje novog drveća.
    Zato se veliki mudri letači na vreme povlače
    i ne gužvaju nebo.

    XLV
    Osmi amanet ptici:
    Za vreme vašeg posmatranja
    sve su čarolije normalno stanje uma.
    Zašto tvrditi nekom
    da su plavi glečeri Grenlanda smeđi,
    ako ih je on video ružičaste?
    Oni si, ustvari, isto to: isto beli.
    Neka za vreme vašeg posmatranja
    purpur crvenog cveća sto se žuti
    neodoljivo podseća
    na zeleno sivilo ljubičastog.
    Mogućnost nemogućeg postiže se kad uman stvor
    izgubi osećanja za prepreke i tvrdo,
    izmigolji se svim zahvatima, čak i vetru
    i zauvek prestane da se bavi dijalogom.

    XLVI
    Deveti amanet ptici:
    Ko samo razgleda sebe kao celinu,
    taj mozže biti i odmaknuto radoznao
    da bi neprestano posmatrao obe svoje suštine
    i razumeo kako to pravac ka ovamo
    vodi u onom pravcu.
    Ali ko sebe hoće kao celinu i da obuhvati,
    taj mora podjednako ispunjavati obe zapremine
    i biti vrlo spolja u jasnoći nejasnog
    i vrlo unutra u nejasnoći jasnog.
    Iz ovog stanja sebe, što je još uvek tamo,
    dospeti u ono stanje sebe, što je već sasvim ovde.
    To nazivamo dostojanstvom svih stvari.

    XLVII
    Deseti amanet ptici:
    Pokrećite se kroz razum bez saplitanja. Glatko.
    Bez namere. Naprezanja. Opterećenja. I prisile.
    Ne predviđajte unapred dubinu nijednog zamaha.
    Misle li da ste ukopani - ukopana je njihova misao,
    jer nije u stanju da vas prati.
    I placčite i smejte se zbog iste stvari. U isti mah.
    U isti mah se i vraćajte i odlazite tamo i ovamo.
    Istodobno zaboravljajte i pamtite.
    Letenje je onaj trenutak, kad shvatite
    da vas u svemu svako može zameniti
    samo ne u sopstvenoj besmrtnosti.
    Ja to najbolje znam. Ja ta umeća nisam umeo.
    Strahovito sam ukopan. Strahovito sam smrtan.

    XLVIII
    Da li da vas nazovem učiteljem, gospodine,
    upitala me je ptica nekakvim mirisavim osmehom
    dok je u vetru njušila dah teških vlažnih senki
    i žmirkala u gumenu daljinu
    što se skraćivala i rastezala podno bregova.
    Učitelj umeće daruje da bude svima korisno,
    a vi ste tako munjevito izveli svoje stvaranje
    i niste čak ni meni rekli kako me ljuštite
    sa same granice prostora.
    Za sve što ne znate, unapred pogađate odgovore
    bez straha da li ce biti tačni
    i bez radoznalosti zašto su zaista tačni
    mnogo docnije kad se prouče ili dokažu.
    Vi ne pravite jata,
    nego poseban slučaj krilatosti.
    Mogu li da vas nazovem učiteljem, gospodine?

    XLIX
    Ako ste učitelj, objasnite mi neke stvari.
    Mogu ja divno da verujem u to što ne znam šta je.
    Zar ne verujem i u sebe, iako ne znam šta sam?
    Ali potrebno mi je znanje zašto verujem.
    Zašto me bacate uvis?
    Zašto mislite da sam živa?
    Zašto mislite da sam ptica?
    I zašto mislite da sam krilata?
    Možda jedino zato što ste u meni primetili
    da sam toliko opčinjena slobodom
    da mi je neudobno i to što pripadam sebi.

    L
    Po čemu nešto,
    što je privremeno načinjeno od peska,
    kao ja,
    mora i da misli kao pesak: privremeno?
    Po čemu i najstarije moje pitanje
    mora da bude mlađe od božanskih pitanja svemira?
    O čemu nas dvoje govorimo dok ćutimo?
    O stvaranju života?
    Ili o stvaranju već stvorenog?
    Da li je isto: isto? Ili je isto: različito?

    LI
    Strahovito sam meka i neotporna.
    Osećam se kao plima i oseka.
    Možda jedan kamen misli o meni da sam ružna
    i ljigava,
    kao sto ja to mislim za sipu ili žabu.
    Možda se sipa i žaba gade mene i kamena
    jer smo im jednako tvrdi.
    Htela bih da ispravim neke pogreške naučenog.
    Da sa ozbiljnosti oljuštim proizvoljno.
    Da odgonetnem ono što se smatra mističnim.
    Ja sam primila svih vaših deset zaveštanja,
    ali ona su vaše, a ne moje iskustvo.
    Ako mi date svoje prezime
    i primorate me na svoju misao,
    čime ću onda rasti?

    LII
    I ovako je rekla: ja nemam rodoslova,
    ali mi je neshvatljivo da sam došla iz ničega.
    Ja nisam ni pesak ni voda. Nisam više ni vi.
    Ovo iz čega vam govorim,
    taj paperjasti oblik ptice,
    - to je tek privremeno moje stanje.
    Ne bojim se života. Bojim se što se ne sećam
    koliko sam već puta bila mrtva.
    Ne bojim se ni smrti.
    Bojim se što ću opet zaboraviti da sam živela.

    LIII
    Čudno je to sa stvaranjem života,
    priznao sam joj umorno.
    Ne, nemojte me zvati učiteljem.
    Samo sam slučajni učenik svetlosti.
    Pošao sam na sever
    da negde izučim težak zanat livca vetra.
    To je bojena umetnost oblikovanja misli dahom
    i mnogi je ovde svrstavaju u pesništvo,
    ali je razlika u veštini neizdisanja
    suvišnih reči.
    Ovo je prvi put da vajam.
    Prolazeći niz reku pomolio sam se vetru
    i svetlost me je primetila
    i pomogla mi da vas stvorim.
    Izabrao sam učitelja koji je preživeo svoju smrt.

    LIV
    Na onoj strani horizonta, gde je već mrak,
    kotrljaju se prve zvezde.
    Milionima godina šalju nam stalno svežu svetlost.
    To njihovo iskustvo pamti: šta je ništa.
    Pamti kako drvo zatrudni.
    Da li je pčela predak ili potomak svoje duše.
    Dokle vreme zri.
    Kako se mogu nabrojati sva čula ilovače.
    U šta je smeštena bezgraničnost.
    Nisam vam govorio svoju istinu,
    nego istinu svetlosti.
    Otac neznanja je: neću da saznam.
    Otac znanja je: moram.
    Najveće misli događaju se u procepu.
    Oslušnite i čućete: postoji nešto kao pra-govor.
    Bio sam pritešnjen. Ja sam morao to da naučim.

    LV
    Nije li najzad vreme, rekoh ptici,
    da vas bacim u nebo?
    Vi tamo pripadate.
    Verujte, priznao sam,
    jedva sam uspeo da vas načinim.
    Sad više nemam snage ni da se obradujem.
    Laku noć, rekao sam.
    I bacio sam je uvis:
    letite u čistoti, ptico moja!
    Ne znam pravedniju počast
    koju bih mogao da vam darujem.
    Načinila je krug nad mojom glavom
    kao da crta auru. I odletela.
    U ogledalu vode ličio sam na boga.

    LVI
    Pošto sam napokon uspeo da zanemarim neke čudnosti,
    da zanemarim navike i osećajnost postupka
    i da izbegnem zamkama samodopadljivih nauka,
    da zanemarim boju i delotvornost oblika,
    vreme trajanja prostora i njegovu čistotu,
    da zanemarim pitanje: šta je sadržaj bića,
    od čega se to pravi,
    da zanemarim pitanje: da li ja uokvirujem razum,
    ili je razum to što uokviruje mene,
    - bilo je najzad vreme da shvatim i smisao igre.
    I mislim da sam ga shvatio.

    LVII
    Jedino, možda je trebalo da joj ponešto kažem
    i o ružnoći. O zlu i smrti.
    O kvarljivosti materije.
    Ali bio sam divno čist i bezazlen tih godina.
    Bavio sam se neograničenim poverenjem u lepo.
    Bio sam taj što se raspituje o snu.
    Imao sam sva nemoguća čula
    koja se mogu dogoditi u prvoj mladosti.
    U prevelikom zanosu, zbog mrve savršenstva,
    događalo se da počinim obilje neoprostivih grešaka.
    Najveća od njih je bila što sam se bavio znacima,
    umesto da pazim na predznak.

    LVIII
    Vodeni vetar u zamršenoj mreži reke.
    Vetar vazduha u naježenom perutanju lišća.
    Veliko vreme rastanka: u plićacima
    ribe su večerale tišinu.
    Negde daleko u brdima kao da je
    zbog mene i zbog ptice nešto plakalo.
    Kiša.
    Kakav naporan dan za učenja i za odluke!
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   čet stu 18, 2010 10:52 pm

    "Zaboravi da negde na svetu postoje..."


    Zaboravi da negde na svetu postoje tvoji muževi,
    i moje žene, i postelje u kojima su snovi - zanat.
    Danas će drumovi biti za mene i tebe pruženi
    daleko negde u nepovrat.

    Možda smo nas dvoje rođeni zato da tuda odemo,
    da ti milujem kosu i budem nežan prvi,
    pa posle da jedno drugome malo lepoga prodamo
    za jeftin honorar ljubavi i skroman bakšiš krvi.

    Nikad zbog tebe neću ići da tražim rum,
    ni da napišem najbolju pesmu kraj čaše.
    Ne plači za mnom kad se vratiš niz drum.
    Ne maši ... ni ja neću da mašem ....
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   pet stu 19, 2010 12:37 am

    Susreti -

    Mi smo se suvise sretali na raskrscima neznanim
    Mada smo razlicitim putevima koracali
    Tinjalo nebo vecernje u siprazima zvezdanim
    I uvek oblaci zdralova sa prolecem se vracali.

    Mi smo se suvise sretali a reci rekli nismo
    I u leta kovrdzava sa preplanulim licima
    Pod kapom zelenih dudova za casak zastali smo
    Pa onda prosli, odlutali svako za svojim vidicima.

    U novembru su oblaci kao buktinje rudeli
    I vetar kisama umio sivo popodne ogolelo
    A putevi se duzili i raskrsca su zudela
    Za nesto kratko u susretu sto se toliko volelo.

    U zime snezne, pobelele k'o tvoji isprani dlanovi
    Dugo si, dugo cekala pod jablanom, na smetu
    I vrat mi goli uvila maramom svojom lanenom
    Da sivookom putniku ne bude zima u svetu.

    Pa ipak, ti su susreti tek kratka radovanja
    Jer znam: na nekom raskrscu necu te videti vise
    Pruzices nekome dlanove, prestace putovanja
    I pod krov neki svratices da se sklonis od kise.

    Spusticu tvoju maramu usput kraj putokaza
    I sa vetrom - drugarom otici nabranih vedja
    Jer meni zivot prestaje ako sidjem sa staza
    I pred necijim vratima skinem torbu sa ledja.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   pon stu 22, 2010 12:02 am

    Senka



    Zbog svega što smo najlepše hteli
    hoću uz mene noćas da kreneš.
    Ma bili svetovi crni, il beli,
    ma bili putevi hladni, il vreli,
    nemoj da žališ ako sveneš.

    Hoću da držiš moju ruku,
    da se ne bojiš vetra i mraka,
    uspavana i kad kiše tuku,
    jednako krhka, jednako jaka.

    Hoću uz mene da se sviješ,
    korake moje da uhvatiš,
    pa sa mnom bol i smeh da piješ
    i da ne želiš da se vratiš.

    Da sa mnom ispod crnog neba
    pronađeš hleba komadić beli,
    pronadješ sunca komadić vreli,
    pronađeš života komadić zreli.
    Il crkneš, ako crći treba

    zbog svega što smo najlepše hteli.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   uto stu 23, 2010 9:44 pm

    Pjesma za nas dvoje



    Znam,
    mora biti da je tako:
    nikad se nismo sreli nas dvoje,
    mada se trazimo podjednako
    zbog srece njene
    i srece moje.
    Pijana kisa siba i mlati,
    vrbama vetar cupa kosu.

    Kuda cu?
    U koji grad da svratim?

    Dan je niz mutna polja prosut.

    Vucaram svetom dva prazna oka
    zurim u lica prolaznika.
    Koga da pitam,gladan i mokar,
    zasto se nismo sreli nikad?

    Il je vec bilo?
    Trebao korak?
    Mozda je sasvim do mene dosla.
    Al' ja,
    u krcmu svratio gorak,
    a ona
    ne znajuci-prosla.

    Ne znam.
    Ceo svet smo obisli
    u zudnji ludoj
    podjednakoj,
    a za korak se mimoisli.

    Da,mora da je tako
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   uto stu 23, 2010 9:46 pm

    Serenada



    Mesec je tupom krivom kamom
    zaklao jedno veče žuto.
    Oprosti, bio sam skitnica samo,
    pa sam u tvoje oči zaluto.

    I sasvim nespretno prosuo se
    kao lopata vrelog snega,
    nasmejan, izgužvane kose,
    od ptica ranjav, od cveta pegav.

    Oprosti, uvek moram da odem.
    Vetrove žute jesen već plače.
    Jezera - oči. Sto kvase vode
    obale niske za skitačem.

    Uvek se biva lep na početku.
    Pomalo dobar. Pomalo tužan.
    Uvek se biva na ovom svetu
    na kraju tuđ, na kraju ružan.

    I uvek samo sebe imamo
    i san pun želja, nedorečen.
    Mesec je tupom krivom kamom
    zaklao jedno žuto veče.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   uto stu 23, 2010 9:48 pm

    Mostovi



    U meni večeras jedna reka
    razbija ogromna brda daleka,
    muči se,
    urliče,
    razmiče klance
    i kida svoje zelene lance
    i rije kroz moje srce
    i peče
    i kroz oči mi kipi i teče.

    U tebi večeras ista reka
    čudno je meka.
    Sva je od mleka.
    I čas je srebrna.
    I čas je plava.
    U njoj se tišina odslikava.

    Svako u sebi reke druge
    pod istim mostovima sretne.

    Zato su naše srece i tuge
    uvek drugačije istovetne.
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Teodora

    avatar

    Broj postova : 305
    Reputation : 13
    Join date : 02.11.2010
    Lokacija : Sweden

    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   pon sij 31, 2011 8:36 pm

    IN MEMORIAM

    Postoji jedan neverovatan gad koji se zove
    Miroslav Antić
    Ždere moj hleb pravi moju decu nosi moja
    Odela
    Sa mojom ženom leže u krevet na moje
    Rođene oči
    Jer zna da sam tog trenutka sigurno negde
    Daleko u Lenjingradu

    I taj Antić što me je upropastio I kao
    Pisca I kao čoveka
    Dakle taj koji će na kraju leći u moju
    Sopstvenu grobnicu
    Pita me jedno jutro šta vam je boga mu
    Čoveče
    Izgledate mi nekako bolesni
    A šta se izvinite za izraz baš njega tiče
    Kako je meni
    I dokle mi je

    O meni se najlepše brinu oni koji me
    Ostavljaju na miru
    A on pere ruke mojom rakijom ima ključ od
    Mog ateljea

    Ljudi taj me tera da čitam knjige petlja sa
    Mojim plavušama
    Dere se u mojoj kući ogovara me svašta
    Laže
    Deca mi liče na njega a on nosi kravatu
    Brije se poznaje neke ljude radi
    Svako jutro se tušira pravi se da zna sve
    O zenbudizmu
    Prevodi knjige čini mu se da ima prijatelje
    Mom sinu zamislite svinjariju mome jedinom
    Sinu kupuje sladoled

    Bio sam mornar bežao sam ili odem na primer
    U Pariz
    Pokrijem se ćebetom preko glave pustim brkove
    A on me i tu pronađe u nekoj ulici Žolive
    U nekom bednom hotelu
    I vrati kući i rasplače me

    Mati moja Melanija koja ne zna da je rodila mene
    A ne njega
    Više ga voli više mu veruje I on to još kako
    Koristi
    A on je uveravam vas on je ta upeglana stoka kojoj
    Ja dižem spomenik

    On je ta uvažena životinja kojoj ja pišem
    Biografiju
    Ovako popljuvan I sam I do krajnosti zgađen
    Sto moram da mu javno pozajmim oči I dušu
    I ono malo para koje sam jedva pozajmio

    Kad sam ja na primer skočio sa Petrovaradinske
    Tvrđave
    On je uskakao u đačke čitanke
    Kad me je doktor Savić lečio od alkohola
    On se pravio kao da ima neke veze sa filmom

    Gde god se pojavim gurao me je da ga ne obrukam
    Pristajao je na kompromise cerekao se na
    Prijemima
    Primao je moje nagrade mešao se u moje snove
    Jedan licemer

    Jedan stvarni licemer
    Jedan provincijalac
    Jedan koji je trpeo sve ono što ja nikada neću
    Trpeti
    I koji sada tako fino žuri da crkne umesto mene
    Da bi umesto mene
    Svinja jedna
    Da bi umesto mene što pre jedini živeo
    [Vrh] Go down
    Korisnički profil http://dveri-milosti.serbianforum.info/index.htm
    Sponsored content




    PostajNaslov: Re: Miroslav Antić   

    [Vrh] Go down
     
    Miroslav Antić
    [Vrh] 
    Stranica 1 / 1.
     Similar topics
    -
    » Miroslav Krleža

    Permissions in this forum:Ne moľeą odgovarati na postove.
     :: poezija članova :: poezija poznatih pjesnika-
    Forum(o)Bir: